Da zarađujete novac od mesta koje ne biste mogli zamisliti
Ako već nemate kopiju, odmah ga nabavite (pošto završite čitanje ovog članka, naravno!).
Predpostavka o njegovom radu je jednostavna: s vremenom, firme koje vraćaju višak kapitala svojim vlasnicima - akcionarima - u vidu dividendi u gotovini i otkupa udjela sigurno troše one koji vraćaju svaki višak dina nazad u osnovne operacije kako bi finansirali rast. Investitori često ne primećuju jer traže "akciju" u vidu brzog rasta cene akcija ili tržišne kapitalizacije , zaboravljajući da ukupan rast investicije mora uključiti gotovinu koja se isplaćuje vlasnicima na tom putu. Iako se to čini neprikladnim, tokom čitave tri stotine stranica rada profesor vas šeta kroz istorijske statistike i istraživanja koja će ostaviti čak i najteže kritičare ubeđene da put do bogatstva može ležati duž najdopadnijeg i blagog puta.
Iznenađujuća statistika
Možda najupečatljivija činjenica: Između 1950. i 2003. godine, IBM je povećao prihod od 12,19% po akciji, dividendu od 9,19% po akciji, zaradu po dionici 10,94%, a rast sektora od 14,65%.
Istovremeno, Standard Oil of New Jersey (sada deo Exxon Mobile) ostvario je rast od samo 8,04% po akciji, porast dividende po akciji od 7,11%, rast zarade po akciji od 7,47% i sektorski rast od negativnog 14,22% .
Poznavajući ove činjenice, koja od ove dve firme imala biste u vlasništvu?
Odgovor može da vas iznenadi. Samo 1.000 dolara uloženo u IBM bi se povećalo na 961.000 dolara, dok bi isti iznos uložen u standardnu naftu iznosio 1.260.000 dolara - ili skoro 300.000 dolara - iako se tokom ovog vremenskog perioda povećao za 120 puta, a IBM kontrast, uvećan za 300 puta, ili skoro trostruku dobit po akciji. Razlike u performansama potiču od onih najizrazitijih dividendi: uprkos mnogo boljem rezultatu akcija IBM-a, akcionari koji su kupili Standard Oil i reinvestirali svoje dividende u novcu imali bi više od 15 puta više akcija koje su započeli, dok su akcionari IBM-a imali samo 3 -price njihov izvorni iznos. Ovo takođe podrazumeva potvrdu tvrdnje Benjamina Grahama da je, iako je važno poslovanje poslovanja, cena Paramount .
Osnovni princip povratka investitora
Još jedan osnovni pojam Siegel definiše u knjizi nešto što je on nazvao osnovnim principom povratka investitora, i to: "Dugoročni povraćaj akcije ne zavisi od stvarnog rasta zarada, već od razlike između njenog stvarnog zarada i rast koji su izveli investitori. "To, kako kaže, objašnjava zašto su firme poput Philip Morris (preimenovane u" Altria Group ") učinile toliko dobro za investitore (zapravo, duvanski gigant je bio najbolja investicija svih velikih akcija od 1957. do 2003. godine , umanjujući 19,75% sa reinvestiranom dividendom, pretvarajući 1.000 dolara u 4.626.402 dolara!).
Implikacije za njegov argument su ogromne i odražavaju one od Benjamina Grahama pre nekoliko decenija. U suštini, investitor nije važno ako kupi firmu koja raste na 20% ako je taj rast već određen u stoku. Ako kompanija uđe u rezultate koji su niži - kažu 15% - šanse su značajne da će se stvoriti zaliha, povlačenje dolje. Ako ste, s druge strane, kupili firma koja je porasla sa 10%, ali tržište je očekivalo 5%, vi biste imali mnogo boljih rezultata. Na kraju dana, jedino što je važno je koliko novca imate (ili kako je Warren Buffett jednom primetio, koliko hamburgera možete kupiti). Mnogi investitori zaboravljaju da je način za bogatstvo da kupe najviše zarade za najnižu cenu, često često ne širi kompaniju sa najbrže stope.
Ponovno otkupi u odnosu na gotovinske dividende
Knjiga takođe govori o ovoj temi, koju smo detaljno pregledali u prošlonedeljnom članku Cash Dividends vs. Share Repurchases .
Zatvaranje misli
Sve u svemu, ako ste zainteresovani za ono što čini uspešnu investiciju i imate samo godinu dana da čitate knjigu, ovo je odličan izbor.